„I pred svim narodom reče svojim učenicima: Čuvajte se pismoznanaca, koji rado hodaju u dugim haljinama, vole pozdrave na trgovima, prva sjedala u sinagogama i pročelja na gozbama; proždiru kuće udovičke, još pod izlikom dugih molitava. Stići će ih to oštrija osuda“ (Lk 20, 45-47)
Farizeji i pismoznanci Isusovog vremena bili su naizgled savršeni ljudi: obdržavatelji zakona bez mane i propusta, dobrotvorci, mecene i milosrdnici, postači, molitelji, praštatelji, nemrzitelji…
Sve sjajno, sve blistavo, sve neupitno. Osim jednoga. Osim najbitnijega. Osim srca. Ono im je bilo trulo, smrdljivo i pokvareno. Ono im je bilo prava slika, ono ih je razotkrivalo.
Zmije i leglo gujino. Mirotvorci, ali zapravo pokvarenjaci.
Dobročinitelji, ali zapravo moralne nule. Bogobojaznici, ali zapravo najveće oholice. Služitelji narodu, ali zapravo najveći obmanjivači i varalice istoga.
Farizeja i pismoznanaca u takvom obliku više nema, ali ima, evo, nešto pune gore, nešto puno trulije, nešto puno smrdljivije.
Nešto čemu humanog lijeka čini se nema. Farizeji su barem obdržavali zakon, pismoznanci su barem bili „znanci“, a što je s ovima?
Niti pomisliti ne smijemo, a kamoli tumačiti. Ovakvi razapinju, a kasnije peru ruke. Ovakvi puštaju Barabu i barabe, a tjeraju iz svoje zemlje zbiljske dobročinitelje.
Ovakvi drhte kao prut od kojekakvih moćnika da im se ne bi izgubila udobna stolica, baš kao što je Pilat strepio od Tiberija.
Ovakvi su u prvim redovima i ne okreću se za ostatkom kolone, jer za ostatak kolone ih uopće, ali uopće nije briga.
Čini se da Livno galopirajućim korakom postaje ZID PLAČA… Plača u punom smislu te riječi, a kraj mu se ne nazire doskora.
Sretan Uskrs, farizeji. Sreatan put, ljudi.
ŽNL